Kada se jedno poglavlje završi…

20170906_122401.jpgSećam se sebe pre 9 godina kada sam prvi put kročila u tu zgradu.. Došla sam tu sa puno motivacije, inspiracije, želje, ciljeva, nadanja… Znala sam da je to nešto što želim, i velika mi je bila želja i motivacija da u tome i uspem. Sećam se tih letirića u stomaku, te sreće, tog osmeha na licu. Da, znala sam da na putu do tog cilja treba vreme, zalaganje, da ću se morati odreći nekih stvari, ali sve je to imalo smisla, jer je želja za tim ostvarenjem bila jako velika…

Kako je vreme prolazilo motivacija se gubila… Dolazili su padovi, ponovni usponi. Ali nisam odustajala.. Koliko god da je bilo teško želela sam to da isteram do kraja… Meni bliski ljudi su mi govorili da sam luda, da je bolje da odustanem, da samo sebi štetim ovim načinom života, ali ja ih nisam slušala… Još i sada mi odzvanjaju te reči u glavi: Nora, ti si najbitnija, a ne to.. Životne situacije su mi prvo na nežan način pokazivali da nisam na pravom putu, da sam zalutala, ali pošto nisam slušala te nežne znakove. Vremenom oni su postajali sve jači i sve su me više boleli… Boleli su, plakala sam, vrištala sam… Lomili me, lomili me, i na kraju sam se slomila… Odlučila sam da prekinem taj put. Koliko je ta odluka bila teška, ipak sam sama sebi prioritet, sama sebi bitna…

Ove nedelje se to putovanje od 9 godina konačno završilo… Ne onako kako sam ja želela, ali sam konačno stavila tačku na kraj toga puta… Ponovni ulazak u to zgradu mi je izazvao buru emocija.. Tuge, bola, radosti, smeha, suza, nostalgije.. Odjednom svi ti udarci, svaki bol, dobijaju najsjajnije boje.. Svaki delić tog puta ponovo živi, ponovo ih proživljavam.. Odjednom se pojavljuje i bes, zašto to nisam odradila do kraja? Zašto sam odustala? Da li ovo sada doživljavam kao neuspeh??

I samo se nasmešim.. Da Nora.. Naučili su te da sve što započneš treba i da zavšiš. Da ako ne završiš postaješ neozbiljna, nebitna, nevažna. Da ne smeš sebi dozvoliti neuspeh.. Da će te ogovarati, da će pričati o tome, da će te povrediti.. I onda mi prolazi kroz glavu, koliko mi je samo ovo poglavlje u životu punoga donelo. Pomogao mi je da krenem da upoznajem sebe. Da sva ova uverenja menjam kod sebe. Da pokažem sebi da je u redu prekinuti rad na nekom cilju ako to više ne želimo, ako se u tome ne osećamo dobro. Da je u redu postaviti novi cilj. Koliko godina da imamo, koliko god vremena da je uloženo u to nešto, sada možemo da biramo drugi put.. Da je u redu početi iz početka. Da je u redu grešiti, i da te greške nisu strašne. 🙂 Štaviše, sada bar znam šta je to što ne želim.. Imam jednoo veliko iskustvu, nekoliko jako dobrih lekcija. U redu je zatvoriti jedno poglavlje u životu i početi nešto novo, sveže. Jer sve dok sam u starom poglavlju i sve dok to poglavlje čitam, nemam prostora za novo. Nemam prostora da kreiram poglavlje u kojem ću uživati..

I da.. Doneti jednu ovakvu odluku nije lako… Ipak je u sve to uloženo i vremena, i energije, i svega… Da, nije laka odluka, ali je HRABRA odluka. ❤ ❤ Hrabrost je sebe staviti na prvo mesto. ❤ I pored svih lekcija koje sam u ovih 9 godina dobila u ovom poglavlju, ovo je lekcija sa kojom sam napustila tu zgradu. ❤ Ovo je bilo jedno od onih poglavlja koje vas obeleži za ceo život. I poglavlje kada znate da više nikada nećete biti isti. ❤ I ogromna zahvalnost za njega. ❤ Sada otvaram novo sveže poglavlje. ❤ Spremna sam na nove avanture. ❤

Želim Vam da i Vi budete HRABRI i da sebe stavite na prvo mesto ❤
Ja Vas u tome podržavam! ❤

S ljubavlju,
Nora

20170921_111449