Da li ste već sanjali da glumite u nekoj predstavi, i na sceni se pojavljujete goli? Ili da idete na ulici i odjednom shvatite da nemate garderobu na sebi? I naravno sve ovo se dešava tako da vas i drugi vide. Svi vas gledaju. I u tom momentu pomišljate: Zemljo otvori se..
Jedan od naših najvećih strahova je taj da pogrešimo, ne uspemo, i to sve pred drugim ljudima. Da li ste u životu imali već situaciju gde ste poželeli da vas istog trenutka proguta zemlja? Većina nas jeste, možda čak već u detinjstvu ili kasnije. Bes, nemoć, razočaranost, sramota se mešaju jedni sa drugima, iznad vas na nebu su se okupili crni oblaci i uviđate da iz ovoga ne možete pobeći.
Ako u toj situaciji niste bili goli, ali ste se osećali kao da jeste. Osećali ste da nemate zaštitu. Ne znate ništa da sakrijete, i ne možete se ni od čega sakriti. Nemate gde… Ali hajde da se zaustavimo na trenutak. Čujete šta se dešava? Vidite situaciju?
Krijemo se, sakrivamo se. Iza maski, zidova. I ako se slučajno otkrije da nismo savršeni, da smo ljudi od krvi i mesa, sa našim strahovima, osećajima, dobrim i manje dobrim osobinama, mislimo da će svet propasti. Ali ovo je momenat kada ste zaista svoji. Baš takvi kakvi jeste. I ako dozvoljavate sebi da budete ono ko jeste, dozvoljavate i drugima. Da, smete da pogrešite, da budete stvari. Ima jedna rečenica koja mi se sada vrti po glavi: Nemoj biti savršen, budi STVARAN. 🙂
Na žalost još uvek malo ljudi dozvoljavavaju sebi da budu stvarni. Da pokažu svoje emocije. Da zaista žive. Ono što danas neki zovu život je kao kada stojite na obali mora i kažete da plivate. Pa to je daleko od plivanja, jer vam nisu još ni noge mokre kako treba… I onda se pojavi jedan veliki talas koji vas pokvasi od glave do pete i vi pobegnete. Pobegnete i još ste besni na vodu, a ona vam je samo dala priliku da plivate, da imate novo iskustvo, da budete mokri, da ŽIVITE.
Ne, ne plašimo se mi od greške.. Plašimo se da pogledamo u oči osećajima koje imamo nakon greške. Ne znamo šta da radimo sa njima. Odnosno znamo, bežimo što brže možemo.. Samo što je svaka takva situacija prilika da upoznamo sebe još više. I da prihvatimo sebe takvima kakvi jesmo.
Istina je ta, da ako ne smemo da uđemo u vodu, nikada nećemo ni naučiti da plivamo. Možemo sve znati teoretski o plivanju, šta, kako. Ali u praksi mi ne znamo da plivamo. I danas već puno ljudi zna tajnu srećnog života. U teoriji. Ali koliko ljudi zaista ima hrabrosti to i da ŽIVI?
S ljubavlju,
Nora
Sećam se sebe pre 9 godina kada sam prvi put kročila u tu zgradu.. Došla sam tu sa puno motivacije, inspiracije, želje, ciljeva, nadanja… Znala sam da je to nešto što želim, i velika mi je bila želja i motivacija da u tome i uspem. Sećam se tih letirića u stomaku, te sreće, tog osmeha na licu. Da, znala sam da na putu do tog cilja treba vreme, zalaganje, da ću se morati odreći nekih stvari, ali sve je to imalo smisla, jer je želja za tim ostvarenjem bila jako velika…
Pre par godina sam radila sa jednom gospodinom. I između svih ostalih tema pričamo o samopouzdanju. (Detaljno opisujem ovo iskustvo u emsiji). Tada u tom razgovoru sam shvatila nekoliko stvari. Jedna od njih je bila, da sve dok očekujem potvrdu drugih koliko samopouzdanja imam, da li ga imam dovoljno, da ga imam premalo. I da ima još jaaaako puno prostora za rad. A sa druge strane dobra vest je bila da čak i onda kada smatramo da imamo dovoljno samopouzdanja, uvek možemo da ga imamo još više. I samopouzdanje nije stvar koju imaju samo oni drugi, a ja ne. Samopouzdanje je nešto na čemu mogu da radim, i da stalno unapređujem sebe.
Da li ste nekada razmišljali o tome kada je nestala hrabrost iz naših života? U toku 