Koji je jedan od naših najvećih strahova?

222222222222.jpgDa li ste već sanjali da glumite u nekoj predstavi, i na sceni se pojavljujete goli? Ili da idete na ulici i odjednom shvatite da nemate garderobu na sebi? I naravno sve ovo se dešava tako da vas i drugi vide. Svi vas gledaju. I u tom momentu pomišljate: Zemljo otvori se..

Jedan od naših najvećih strahova je taj da pogrešimo, ne uspemo, i to sve pred drugim ljudima. Da li ste u životu imali već situaciju gde ste poželeli da vas istog trenutka proguta zemlja? Većina nas jeste, možda čak već u detinjstvu ili kasnije. Bes, nemoć, razočaranost, sramota se mešaju jedni sa drugima, iznad vas na nebu su se okupili crni oblaci i uviđate da iz ovoga ne možete pobeći.

Ako u toj situaciji niste bili goli, ali ste se osećali kao da jeste. Osećali ste da nemate zaštitu. Ne znate ništa da sakrijete, i ne možete se ni od čega sakriti. Nemate gde… Ali hajde da se zaustavimo na trenutak. Čujete šta se dešava? Vidite situaciju?

Krijemo se, sakrivamo se. Iza maski, zidova. I ako se slučajno otkrije da nismo savršeni, da smo ljudi od krvi i mesa, sa našim strahovima, osećajima, dobrim i manje dobrim osobinama, mislimo da će svet propasti. Ali ovo je momenat kada ste zaista svoji. Baš takvi kakvi jeste. I ako dozvoljavate sebi da budete ono ko jeste, dozvoljavate i drugima. Da, smete da pogrešite, da budete stvari. Ima jedna rečenica koja mi se sada vrti po glavi: Nemoj biti savršen, budi STVARAN. 🙂

Na žalost još uvek malo ljudi dozvoljavavaju sebi da budu stvarni. Da pokažu svoje emocije. Da zaista žive. Ono što danas neki zovu život je kao kada stojite na obali mora i kažete da plivate. Pa to je daleko od plivanja, jer vam nisu još ni noge mokre kako treba… I onda se pojavi jedan veliki talas koji vas pokvasi od glave do pete i vi pobegnete. Pobegnete i još ste besni na vodu, a ona vam je samo dala priliku da plivate, da imate novo iskustvo, da budete mokri, da ŽIVITE.

Ne, ne plašimo se mi od greške.. Plašimo se da pogledamo u oči osećajima koje imamo nakon greške. Ne znamo šta da radimo sa njima. Odnosno znamo, bežimo što brže možemo.. Samo što je svaka takva situacija prilika da upoznamo sebe još više. I da prihvatimo sebe takvima kakvi jesmo.

Istina je ta, da ako ne smemo da uđemo u vodu, nikada nećemo ni naučiti da plivamo. Možemo sve znati teoretski o plivanju, šta, kako. Ali u praksi mi ne znamo da plivamo. I danas već puno ljudi zna tajnu srećnog života. U teoriji. Ali koliko ljudi zaista ima hrabrosti to i da ŽIVI?

S ljubavlju,
Nora

20170921_111449

Advertisements

Kada se jedno poglavlje završi…

20170906_122401.jpgSećam se sebe pre 9 godina kada sam prvi put kročila u tu zgradu.. Došla sam tu sa puno motivacije, inspiracije, želje, ciljeva, nadanja… Znala sam da je to nešto što želim, i velika mi je bila želja i motivacija da u tome i uspem. Sećam se tih letirića u stomaku, te sreće, tog osmeha na licu. Da, znala sam da na putu do tog cilja treba vreme, zalaganje, da ću se morati odreći nekih stvari, ali sve je to imalo smisla, jer je želja za tim ostvarenjem bila jako velika…

Kako je vreme prolazilo motivacija se gubila… Dolazili su padovi, ponovni usponi. Ali nisam odustajala.. Koliko god da je bilo teško želela sam to da isteram do kraja… Meni bliski ljudi su mi govorili da sam luda, da je bolje da odustanem, da samo sebi štetim ovim načinom života, ali ja ih nisam slušala… Još i sada mi odzvanjaju te reči u glavi: Nora, ti si najbitnija, a ne to.. Životne situacije su mi prvo na nežan način pokazivali da nisam na pravom putu, da sam zalutala, ali pošto nisam slušala te nežne znakove. Vremenom oni su postajali sve jači i sve su me više boleli… Boleli su, plakala sam, vrištala sam… Lomili me, lomili me, i na kraju sam se slomila… Odlučila sam da prekinem taj put. Koliko je ta odluka bila teška, ipak sam sama sebi prioritet, sama sebi bitna…

Ove nedelje se to putovanje od 9 godina konačno završilo… Ne onako kako sam ja želela, ali sam konačno stavila tačku na kraj toga puta… Ponovni ulazak u to zgradu mi je izazvao buru emocija.. Tuge, bola, radosti, smeha, suza, nostalgije.. Odjednom svi ti udarci, svaki bol, dobijaju najsjajnije boje.. Svaki delić tog puta ponovo živi, ponovo ih proživljavam.. Odjednom se pojavljuje i bes, zašto to nisam odradila do kraja? Zašto sam odustala? Da li ovo sada doživljavam kao neuspeh??

I samo se nasmešim.. Da Nora.. Naučili su te da sve što započneš treba i da zavšiš. Da ako ne završiš postaješ neozbiljna, nebitna, nevažna. Da ne smeš sebi dozvoliti neuspeh.. Da će te ogovarati, da će pričati o tome, da će te povrediti.. I onda mi prolazi kroz glavu, koliko mi je samo ovo poglavlje u životu punoga donelo. Pomogao mi je da krenem da upoznajem sebe. Da sva ova uverenja menjam kod sebe. Da pokažem sebi da je u redu prekinuti rad na nekom cilju ako to više ne želimo, ako se u tome ne osećamo dobro. Da je u redu postaviti novi cilj. Koliko godina da imamo, koliko god vremena da je uloženo u to nešto, sada možemo da biramo drugi put.. Da je u redu početi iz početka. Da je u redu grešiti, i da te greške nisu strašne. 🙂 Štaviše, sada bar znam šta je to što ne želim.. Imam jednoo veliko iskustvu, nekoliko jako dobrih lekcija. U redu je zatvoriti jedno poglavlje u životu i početi nešto novo, sveže. Jer sve dok sam u starom poglavlju i sve dok to poglavlje čitam, nemam prostora za novo. Nemam prostora da kreiram poglavlje u kojem ću uživati..

I da.. Doneti jednu ovakvu odluku nije lako… Ipak je u sve to uloženo i vremena, i energije, i svega… Da, nije laka odluka, ali je HRABRA odluka. ❤ ❤ Hrabrost je sebe staviti na prvo mesto. ❤ I pored svih lekcija koje sam u ovih 9 godina dobila u ovom poglavlju, ovo je lekcija sa kojom sam napustila tu zgradu. ❤ Ovo je bilo jedno od onih poglavlja koje vas obeleži za ceo život. I poglavlje kada znate da više nikada nećete biti isti. ❤ I ogromna zahvalnost za njega. ❤ Sada otvaram novo sveže poglavlje. ❤ Spremna sam na nove avanture. ❤

Želim Vam da i Vi budete HRABRI i da sebe stavite na prvo mesto ❤
Ja Vas u tome podržavam! ❤

S ljubavlju,
Nora

20170921_111449

#16 – Da li ja imam samopouzdanje? I kako ga steći? – Sinergija Leto 2017

man-2037255_1920.jpgPre par godina sam radila sa jednom gospodinom. I između svih ostalih tema pričamo o samopouzdanju. (Detaljno opisujem ovo iskustvo u emsiji). Tada u tom razgovoru sam shvatila nekoliko stvari. Jedna od njih je bila, da sve dok očekujem potvrdu drugih koliko samopouzdanja imam, da li ga imam dovoljno, da ga imam premalo. I da ima još jaaaako puno prostora za rad. A sa druge strane dobra vest je bila da čak i onda kada smatramo da imamo dovoljno samopouzdanja, uvek možemo da ga imamo još više. I samopouzdanje nije stvar koju imaju samo oni drugi, a ja ne. Samopouzdanje je nešto na čemu mogu da radim, i da stalno unapređujem sebe.

Meni se za samopouzdanje vezuje i koliko verujem u sebe i svoje sposobnosti. Dajem primer. Učim strani jezik, još nisam sjajna u tome, ali znam već nekoliko reči. Dolazim u inostranstvo gde bi mogla iskoristiti to svoje znanje, ma kakvo ono jeste. I koristim ga, jer imam samopouzdanja. Možda to nije savršeno, ali će stranci kako tako da me razumeju i uputiće me. S druge strane je osoba koja je sjajna u tom jeziku. Savršena u gramatici, ali nema samopouzdanja. Ona neće koristiti taj jezik, jer joj još fali neki novo da položi, ne zna još sve…. Kod samopouzdanja puno pomaže i fokus na ono u čemu smo dobri. Pa u čemu ste vi dobri?

Kakav je unutrašnji monolog koji vodite sa sobom? Da li podržavate sebe ili ste sebi najveći kritičar? Obratite pažnju koliko puta ste zapravo sebe sabotirali, i oduzeli sebi i ono malo samopouzdanje koje ste imali. Umesto kritika, budute sebi najbolji prijatelj, podržavajte sebe. Upoznajte sebe, pogledajte po čemu ste posebni. 🙂

Vežbe. 🙂
O ovoj temi se može puuuno pričati, i detaljnije sam pričala u emisiji, ali hajmo na zadatke 🙂

  1. Svake nedelje postavite sebi 7 manjih cijeva koje ćete uraditi te nedelje. Time što ostvarujete te sitne ciljeve, samopouzdanje će vam biti sve jače 🙂 Naravno neka ovi ciljevi budu realni. 🙂 Neću završiti fakultet od 4 godine u roku od 7 dana, ali mogu svaki dan da naučim 5 movih reči iz nekog stranog jezika. 🙂
  2. Svako veče zapišite zašto ste ponosni na sebe toga dana? Šta ste sjajno uradili? Postigli? Pomogli nekome? 🙂 Ako baš ničega ne možete da se setite, zapištite neku staru uspomenu na koju ste ponosni. 🙂
  3. Zašto je dobro biti baš vi? 🙂 Koje divne stvari vi možete, radite drugačije nego drugi? 🙂 I svaki dan zapišite nešto novo 🙂 To će vas motivisati i da svakim danom sve više upoznate sebe. 🙂
  4. Odaberite jednu dragu osobu i recite joj zbog čega je ona toliko važna vama. 🙂 Ova vežba može pomoći da imate samopouzdanja i dok izražavate svoje misli i osećaje. 🙂
  5. Naučite da kažete NE i da povučete svoje granice. 🙂

Naravno i o svim ovim vežbicama detaljno možete pogledati u našem današnjem druženju. 🙂 Uživajte, mi jesmo 🙂

Ako želite da kroz ThetaHealing poradimo na Vašem samopouzdanju, i otklonimo sva uverenja, osećaje, događaje, traume koje vas sputavaju da imate samopouzdanja, biće mi drago da Vam u tome pomognem. ❤

11101235_10204711121472144_3096864611058718728_n

 

Gde je nestala moja hrabrost?

kid-1241817_640Da li ste nekada razmišljali o tome kada je nestala hrabrost iz naših života? U toku ThetaHealing tretmana koje radim sa klijentima često čujem rečenicu: Da sam samo malo hrabrija.

Većina dece bez straha ulazi u nove avanture, i stiče nova iskustva. Čine to sve do trenutka dok im roditelji ne kažu: Ne smeš to da radiš. Ne smeš, jer je peć pretopla, zamrzivač je hladan, vožnja bicikla je opasna, leto je pretoplo, voda je vlažna, a komšija lud… I da ne nabrajam razne programe i uverenja, koja su i oni jednom od nekoga naučili..

Setite se sada samo onih avantura u detinjstvu, kada nije bilo bitno ni važno ko šta kaže, jer ste vi to svakako uradili, jer vas je zanimalo. Koliku snagu je imao adrenalin u nama kada smo nasumici tipkali brojeve u telefon, nazvali nekoga samo da pitamo neku glupost? Ili smo pozvonili na tuđim zvonima na kapiji i posle trčali dok nas noge nose? A da li ste imali situaciju kada ste želeli da krenete na kraj sveta? Krenuli ste čak i da se pakujete? 🙂 Jer smo bili željni avanture, novih stvari, nepoznatih stvari.

Kakav osećaj smo tada imali vezan za nove stvari? Uzbudljiv, primamljiv, srećan. Hej, pa imamo jedan ceo svet i život da istražujemo, da upoznajemo, da spoznajemo. Želja za avanturom je bila glavna pokretačka snaga. Sve smo mogli da ostavimo iza sebe, i da u jakni krenemo da osvajamo svet. Znali smo da smo dovoljni sebi, da možemo da računamo na sebe, i da ćemo se snaći.

Zapravo i danas je tako. 🙂 Dobro, znam da kuću, posao, automobil ostaviti samo tako baš i ne možemo.. Ali ono što svakako možete je da ostavite one stvari iza sebe koje vas sputavaju, ograničavaju, i koje vam oduzimaju sreću.

Pomislite na hrabrost. Udahnite duboko i osetite kako u ovom trenutku udišete tu hrabrost za koju mislite da vam fali, ili da je uopšte nemate. Udišite hrabrost i recite sebi: Hrabra sam. Hrabra sam za ovaj život. Hrabra sam da napravim naredni korak.

Osetite hrabrost celim svojim bićem: Hrabra sam, ovaj svet je i dalje jedna predivna avantura i želim da uživam u njoj.

S ljubavlju,
Nora

11101235_10204711121472144_3096864611058718728_n