Mi ljudi se generalno plašimo promena, najčešce zbog toga što je nepredvidljiva. Nestaju stvari koje su nam dobro poznate, i dolazi nešto novo umesto toga. I onda se u nama javlja onaj osećaj, želim promenu, želim da se menjam, ali ne toliko da se puno stvari menja… Samo određene stvari neka se menjaju, čak i one minimalno, da ne bude puno da ne bude previše. Kao da želite da naučite da plivate, ušli ste u vodu do kolena, i to je to. U vodi sam, dovoljno od mene.
Ali to nije dovoljno!
Kada smo oprezni, ne stižemo daleko. Ako ne uđete malo dublje u vodu, nikada nećete naučiti da plivate. Ne pomaže ni to da uđete u vodu do struka na 2 sekunde pa se okrećete i izlazite napolje. Čini se da radimo na tome da naučimo da plivamo, pa vidiš do pojasa sam već bila u vodi. Samo što nismo postigli nikakav rezultat, ili je rezultat minimalan. Jao ne ide mi, nije dobra taktika, nije dobar učitelj, nije najbolji momenat. A zapravo ništa od ovoga nije istina. Istina je da malo želite promenu, malo je ne želite.
Želim da se promenim jer mi svi kažu da će to biti dobro za mene. Verujem da i vi čitate dosta knjiga iz popularne psihologije, i kao rezlutat toga dolazi osećaj, trebala bi nešto da promenim. Jer sada već znate da ono što trenutno imate u životu, nije ono što vi želite za sebe. A isto tako ste naučili da ako želite da dođe do te promene, vi treba takođe da se menjate. Pa onda hajde to da uradimo 🙂 Ono što je možda promaklo da tu promenu ne kontrolišemo mi. Odnosno, promena sa sobom donosi puno stvari na koje možda sada ni ne mislite. Nemate uvid u to šta ce se desiti. O da… Viđali smo već ljude kojima se ceo svet srušio.. Viđali smo kako su prolazili, i ja nema šanse da to želim za sebe. I to je to što nas sputava da uđemo u vodu i naučimo da plivamo. U vodi smo, ali samo toliko koliko možemo da kontrolišemo situaciju.
Oni hrabriji i odlučniji lakše ulaze u vodu, krene proces, i tada vide da je krenuo haos oko njih. A do tada su naizgled imali sređen život. Zna biti dosta strašno kada krenemo, a odjednom se sve raspadne. Izgubimo tlo pod nogama, javi se nesigurnost, otpori…
A šta bi bilo kada bi se prosto prepustili ovom procesu? Krenulo je nešto da se dešava, možda je oko nas haos, ali taj haos donosi novu stvarnost. Često se grčevito držimo i želimo harmoniju. Mislimo da je to dobro, a da je haos loš. Čak i kada spremamo recimo kuću svremena na vreme postoji taj haos, da bi nastala harmonija i red. Jer haos je taj koji nam pomaže da se stvari poslože na svoje mesto. I da u životu svremena na vreme nam treba taj haos da se maknemo sa tačke… Ako se protivite tom haosu, ne dozvoljavate procesu da se desi, i time blokirate svoju promenu. Znači, da li želite promenu ili ne? Ako je vaš odgovor da, onda se pomirite sa trenutnim haosom. Trebate dozvoliti da se stvari poslože za vaše dobro. A koliko traje taj haos? To zavisi od vas. Zavisi od toga da li mu se opirete, a što duže se opirete on će biti duži. Ili ako mu se prepustite stvari se lakše i brže slažu.
Često isto tako mi već imamo tačnu sliku o tome kako haos treba da izgleda i šta tačno da nam donese. Sa ovim stavom, zapravo sebe ponovo stavljamo u nove okvire, i nova ograničenja. Jer najčešće ne dobijamo ono što želimo. I onda stojimo tako i razmišljamo: Ovo je neka greška, ovo ne funkcioniše. Postavite sebi pitanje: Da li je ovo što sam želela, samo se pojavilo u drugačijem obliku?
A šta bi bilo kada se ne bi ograničavali? Šta bi bilo kada bi znali da želimo promenu, prepustili se haosu, i dopustili stvarima da se poslože za naše najbolje i najuzvišenije dobro. Da li bi promena tada bila manje strašna za nas?
Ako mogu da vam pomognem u tome, tu sam. ❤
S ljubavlju,
Nora
Nora Kalapati 