Granice postoje samo u našim glavama

22222222222222.jpgSvaki put je zanimljiv doživljaj kada osećamo da smo došli do naših granica, da ne možemo dalje, već bi možda čak i odustali jer mislimo da nema dalje, i svaki put se pokaže da može. Kao da nam u svakoj od tih situacija život pokazuje da su granice zapravo samo u našim glavama.

Ima kada se naše fizičko telo umori i potreban mu je odmor. To je tako, i tada mu je potrebno dati odmor, mir, hranu, energiju, i sve što mu je potrebno. Sa druge strane naše biće funkcioniše drugačije. Kada osetimo granice, onda su one samo one naše unutrašnje granice, granice koje smo mi sebi postavili.

Koliko puta sam samo doživela ovo. Mogla sam da se slomim da propadnem, odustanem, ali nisam. Odnosno jesam. Jesam jer sam se suočavaa sa mojim najvećim strahovima koji su stajali na granici i nisu mi dozvoljavali da idem dalje. I došla sam do njih, i ostalo mi je samo da se suočim sa njima. I super je što sam došla do granica, jer da nisam, ne bi ni osvestila i videla sve te strahove, uverenja koja su bila tu. A ako ih ne vidim i ne znam o njihovom postojanju, kako mogu da ih otpustim? Ako ne dođem do mojih granica nemam priliku da drugačije reagujem nego što sam činila pre. Da se menjam, da rastem, da se razvijam. Da kreiram i biram nešto drugo.

I uvek ima dalje. I možemo proći dalje i od tih granica koje smo mi postavili. I to možete učiniti ako poznajete dovoljno sebe, osećate tu veliku snagu koju imate u sebi. I kada jednom pređete preko tih granica, strahova, naredni put kada vam se nađu na putu, možda se više nećete ni iznenaditi, ili ćete se samo iznenaditi koliko ste vi drugačije reagovali u identičnoj ili sličnoj situaciji. 🙂 Kada jednom pogledate u oči svoj najveći strah i prevaziđete ga, vi ste ojačali. I svaki naredni put će biti mnogo lakše da ga pustite, bez da vas on sputava i ograničava. I da, biće ovih testova. Da se uverite koliko ste sada već jaki i koliko ste napredovali.

Dakle, ako smo mi ti koji smo postavili granice u našim glavama, mi možemo da ih i sklonimo. 🙂 Priđite toj granici, pogledajte zašto ste je tu stavili, suočite se sa tim stvarima, i oslobodite se. 🙂

Jer Vi to možete i zaslužujete. 🙂

S ljubavlju,
Nora

20170921_111449

Advertisements

Šta bi bilo, kada bi od danas živeli bez zidova?

door-2156308_1920.jpgBranimo se. Branimo se, jer smo naučili da ako to ne činimo, da će nas povrediti. Povrediće nas, svesno, nesvesno. Izgubićemo nešto što nam je bitno i važno. Ostaćemo sami, ili ćemo se pak suočiti sa nekom drugom vrstom težine.. Pa onda hajde da to na neki način sprečimo. Zato gradimo zidove oko sebe. Ali ono čega nismo često svesni da su ti zidovi ujedno i naša ograničenja, granice. Zidovi su nekada dobri. Možemo se uhvatiti za njih, daju nam taj osećaj sigurnosti. Ali pre ili kasnije shvatamo da je sve to samo iluzija…

Nekako imam utisak da mislimo da zidove možemo da maknemo iz naših života, samo ako ih u potpunosti srušimo. I da stvar bude još zanimljivija, da rušenje tih zidova mora biti teško, mučno, naporno. Zidovi su ogromni oko nas, i ne mogu na drugi način da se uklone. Pošto im je zadatak da nas štite, zašto bi bilo lako da ih se rešimo?

Da li ste nekada razmišljali o tome da nas i ti zidovi slušaju? Šta bi bilo kada bi ih svaki dan makar za milimetar spustili? I onda se javlja misao u glavi: Ali Nora, pa to je skoro ništa. Nećeš osetiti ni razliku. Neće biti nikakvog ni efekta, ni rezultata. A šta ako je to prvi korak? Da ga spustim milimetar?

Koliko se samo plašimo da živimo bez tih zidova… To bi značilo da ćemo zaista biti ono ko mi jesmo. I da ćemo dopustiti svetu da nas upozna baš takvima. Savršenima u svojoj nesavršenosti. Mnogo lakše bi se oslobodili onih obrazaca: ne smeš to Nora, nije u redu to da radiš, pa šta će drugi da kažu, kako će da odreaguju. Ko ste Vi bez ovih zidova i ovih obrazaca?

Kako prolazi i ovaj dan, primećujem da se moji zidovi nisu povećavali, nisu rasli, nisu se podigli.. Ostali su dole. Okej, nisu ni nestali u potpunosti, ali ih vidim na potpuno drugačiji način. Mogu i njih da pomeram. Mogu da prihvatim. Sve. Bez osuđivanja. Smejem se. Samo puštam stvari i one se ne sudaraju sa mojim zidovima.
Dopuštam divnim stvarima da uđu u moj život. Da li je moguće da sam se od toga branila? Da li je moguće da sam zbog tog straha uskratila sebi sve ove divne stvari koje se nalaze na dugoj strani zidova? Ovo mi daje jedan potpuno drugačiji osećaj slobode, koju još nikada nisam osetila. Kao da su se otvorila nova vrata. Možda još nisam prošla kroz ta vrata, ali je izbor moj. Mogu da biram. ❤

Predlog za sve Vas, jeste da se igrate malo sa svojim zidovima. Stavite svoje ruke na zid koji želite da maknete, zatvorite oči, i kada se osetite spremnima, sigurnima, samo dopustite da se Vaš zid makar za milimetar smanji. Sve ovo će Vam zaista pomoći u tome da promenite svoj život, i način na koji gledate na njega. 🙂 I ne boli. 🙂 Živeti bez visokih zidova je u stvari zanimljiv. 🙂

Šta bi bilo, kada bi od danas živeli bez zidova? 🙂

S ljubavlju,
Nora

11101235_10204711121472144_3096864611058718728_n