Poruka Strahu

Untitled.jpg– Tu sam. Dođi, čekam te. Sada sam konačno spremna, čekam te, da te pogledam u oči. Zovem te da vidim ko si ti zaista. Pokaži sebe. Onakvim kakav jesi.

– Da, sećam te se.. Ti si bio tamo kada sam rekla neke stvari, a posle su mi odrasli rekli da to nije lepo, ili da to nisam smela da kažem. Bio si tamo kada su mi nalepili razne etikete, a ja sam ih prihvatila, jer nisam znala da mogu i da odlepim te etikete. Bio si uz mene i kada sam želela da napravim veliki korak, kada sam želela na napravim veliku promenu. Stao si ispred mene, i nisi mi to dozvolio. Da, često si uspeo da me zaustaviš, da me sateraš u ćošak. Imao si tu snagu u mom životu. Imao, prošlo vreme, jer sada već nije tako.

– I sada sam spremna, zovem te: Dođi da te konačno vidim. Spremna sam za ovaj susret, i jako želim da te upoznam i vidim. Sada već znam da ge ima tame, tamo postoji i svetlo. Znam da strah od nepoznatog nije tu da me zaštiti, nego me odvaja od čitavog sveta. Kada si bio jači od mene, nisam živela svoj život, ti si me usmeravao. A da bi mogla da te pustim, trebalo mi je vreme, vreme da ojačam i preuzmem stvari u svoje ruke. A isto tako mi je trebalo vreme i da te prihvatim. Poštujem što si želeo da budeš deo mog života. Sada imam to iskustvo da ako si ti glavni, tamo nema života sa punim plućima. Prosto ne dajete prostor jedni drugima…

Sada je vreme da te pogledam u oči..

– Vidim te. Wow… Pa da li si ti zaista uvek bio ovako malen? Stvarno? A ja sam te videla kao ogromnog. Uveličavala sam te, i pustila sam da me zaključaš.

– Sad kako te vidim, vidim da je moj najveći strah mali patuljak. Moja glava te je oblačila u mnogo veću garderobu nego što je zapravo tvoj broj. A ja sam mislila da je to ispravno, da tako treba. Mislila sam da treba da se plašim, da to tako treba. Ali sada vidim da ova teorija zapravo nema puno smisla.

– Hvala ti na ovom susretu. Hvala ti što si mi pokazao da te mogu sagledati i iz drugog ugla. I da, bio si u pravu. Bolje je jednom se suočiti sa tobom, i pogledati te u oči, nego ceo život živeti u mreži koji si ti napravio. ❤

Da li živite u mreži strahova ili slobode?

S ljubavlju,
Nora

Ovog meseca imamo akciju i poklon 🙂 Detalje o tome pročitajte: OVDE.

new-years-eve-1911483_960_720

20170921_111449

Advertisements

Ne postižete nešto? Ključ je u Vama!

castle-1539474_960_720Postoje one stvari koje želite. Znate da želite to da uradite, postignete, ostvarite, ali kao da vas nešto, neko sputava u tome…

To nešto zove se strah, a taj neko ste Vi.

Da li postoji rečenica u kojoj se prepoznajete?
– Ja ovo ne mogu.
– Ionako ne bi uspela.
– Svi su bolji od mene.
– Ne mogu da obuzdam svoje misli.
– Zašto bi bilo šta uradila? Ionako nikome neću sa time pomoći?
– Plašim se da će mi se smejati.
– Ne smem da pokažem ko sam zaista.
– Mene niko ne razume.
– Ja nisam sposobna za ovo.
– Nemam ja vremena za ovo.

Biti ono ko zaista vi jeste i raditi stvari koje želite je toliko lagano kao da nosite jedan prazan kofer. Ali ako taj kofer napunite sa kamenje,, onda on vremenom postaje sve teži, na kraju ćete ga jedva vući, a posle već nećete moći da ga pomerite. O da, ako ste sada pomislili da su kamenja vaši strahovi, vaša uverenja, vaše misli, potpuno ste u pravu.

Šta drugi misle o meni:
Zapravo samo kroz svoja čula doživljavamo svet oko nas. Mi donosimo odluke, čak i onda kada nam se čini da to uopšte nije tako. Ako konstantnoo razmišljate o tome šta drugi misle o vama, kako će reagovati, šta će reći, onda postajete rob u svom svetu. Ali dobra vest je da ste vi sami sebe zaključali u zatvor. A to znači da vi imate ključ da iz njega izađete.
Ima još jedna bitna stvar. Ljudi misle o tebi ono što ti misliš o sebi. A ljudi samo izgovaraju sve ono što svesno, nesvesno ponavljate sebi svakoga dana. Znači vaš zadatak je da vidite sebe iz jednog pozitivnog ugla, i tako će vam se menjati i okruženje.

Manjak samopouzdanja:
Kada se rodimo imamo samopouzdanje za 10. Mislimo da smo mi najbitniji na svetu, i živimo tako da se okruženje nama prilagođava. Sebe volimo najviše na svetu, želimo da živimo i od svega želimo ono najbolje. Pogledajte malo dete. Ono zna da on kontroliše svoje okruženje. Na primer kada beba plače, mama istog momenta mu prilazi i proverava šta se dešava. Malo dete veruje u sebe, jer zna da sve može, ako učini određene korake. Krene da hoda, bez obzira što je mali milion puta pao na guzicu, ustaje svaki put. Ustaje, jer zna da može i zna da može da hoda. Ne obraća pažnju ni na koga, ne obraća pažnju na negativne komentare. Cilj je samo da uspe u onome što je naumio. Ali kako raste, na uticaj okoline, kreće da se upoređuje sa drugima, jer svako to radi sa njom. I samopouzdanje koje je imalo polako se topi, i menja ga glasić koji kaže: nisi dovoljno dobra, ne možeš ništa da uradiš, moraš da se prilagodiš da bi te voleli, ako se ističeš od okoline gubiš sebi bitne i važne ljude, bolje ćuti i trpi. Kreće tako da živi, ali se sve gore oseća… Sada je puno strahova i uverenja.
Zadatak: Oslobodite se ovih strahova i budite ono ko zaista jeste.

Treba da odgovaram drugima:
Ako imate taj osećaj da treba da odgovarate, prilagodite se drugima, da bi vas voleli i prihvatili, onda zapavo sebe ne volite. Ima jedna tajna. Onda će vas još više prihvatiti kada ne želite da im odgovarate. Vi znate šta je ono što je dobro za bas, šta vam je potrebno a šta nije. Tako ste se rodili. Jedna beba neće prestati da plače, samo da je mama više voli.
Zadatak: Uzmite kormilo svog života u svoje ruke.

Imate taj kofer pun kamenja, ali sada krenite korak po korak da vadite to kamenje iz kofera. I osetite kako život postaje sve lakši ili lakši.

Ako vam treba pomoć za to, tu sam za Vas. 🙂

S ljubavlju,
Nora

20170921_111449

Ti nisi normalna! – uvreda ili priznanje?

pencils-806604_960_720.jpgMožda ste do sada svaki put kada bi vam neko rekao “Ti nisi normalna”, osetili to kao uvredu, pobesneli ste. Kako on ili ona može tako nešto da mi kaže? Šta on ili ona misli?? Možda ste se pak povukli, osećali ste se loše, manji kao od makovog zrna. Posebno ako je to bilo od osobe koja vam je draga, koja vam je bitna u životu.

Ali šta ako ovo zapravo nije uvreda nego priznanje? Šta bi bilo kada bi gledali na to kao sjajnu stvar? Na šta mislim?
“Normalni” su najčešće oni koje se stapaju sa većinom. Koji su prosečni, koji slede druge, koji ne smeju da pokažu ko su oni zasita, da ne bi slučajno bili na meti drugih ljudi, da slučajno ne komentarišu drugo. “Normalno” je da imamo iste stavove kao naši roditelji, kada živimo život kako partner to od nas očekuje, kako društvo od nas to očekuje, jer onda nema nikakvih problema sa nama. Dobro smo dete. To nije bitno da li se mi osećamo dobro u tome, ili unutar sebe vrištimo, i znamo da možemo mnogo više, da život može da bude divan i sjajan. Većina ljudi je nesrećna baš iz tog razloga, jer misli da se stari obrasci trebaju slediti, da nemaju prava na drugačiji život. Strah ih je da preispitaju svoja uverenja, svoje navike, i zato rade stvari u kojima se ne osećaju dobro. To im je poznat teren, barem su “normalni”.

Sa druge strane, ako želite nešto drugo, želite više od života, onda je vreme da priznate sebi da ka tome vodi put: Dozvoljavam sebi da budem drugačija od okruženja. To ne znači da osuđujete svoje okruženje, da im zamerate, prigovarate zašto oni ipak biraju taj put. To samo znači da vi birate da budete ono ko zaista jeste, a drugima puštate takođe da odaberu šta žele za sebe.

Porodica, prijatelji jaaaako NE žele da se vi razlikujete od njih. Ali to sve nije bitno. Ne zato što sa time vi želite da ih povredite, ne zato što vam oni nisu bitni i važni, jednostavno imate pravo da budete svoji, da sijate, da sanjate, da maštate. Ovo će možda biti potpuno novo za vas, ako su do sada svi bili bitniji i važniji od vas samih. Ali, da li oni znaju šta je najbolje za Vas? NE. Znaju samo ono što je najbolje za njih, i misle da je to najbolje i za vas. Ali šta ako to nije dobro za vas?

Niste “normalni”? Dobro došli u klub 🙂 I budite zahvalni sebi zbog toga! 🙂

Dakle kada vam kažu da niste normanli, da to niko normalan ne radi, itd, onda im se zahvalite na priznanju, i radujte se, štaviše budite zahvalni sebi, jer to znači da spadate u tu kategoriju ljudi koji dozvoljavaju sebi da budu svoji, umesto da se prilagođavaju većini i na taj način sebe izgube.

A ako vas svi smatraju “normalnim”, pogledajte da li ste ono ko zaista jeste, ili se trudite da svima udovoljite, da svima odgovarate, da idete putem kojim drugi smatraju da trebate ići. Proverite 🙂

Ko ste vi?

Vi ste JEDINSTVENI, neponovljivi, magični i sjajni. Imate divne talente, sposobnosti. Radite stvari kao niko drugi na ovom svetu. Budite svoji. Da li to dozvoljavate sebi?

S ljubavlju,
Nora

11101235_10204711121472144_3096864611058718728_n

Priča iz moje duše – svaki dan pročitajte!

happy-2220481_960_720.jpgŠta bi bilo kada bi putovali? Zamislite jedan voz koji može da vas odveze gde god vi to poželite. Možete sa sobom poneti samo stvari koje su vama jako bitne i važne. Maksimum pet stvari možete poneti. Šta bi to bilo? Dobro razmislite šta ćete poneti sa sobom, jer se više ne možete vratiti na polaznu stanicu.

Znači, spakovali ste pet najbitnijih stvari koje nosite sa sobom. Odabrali ste destinaciju gde želite da stigete. Još jednom ponavljam, možete otići gde god poželite. 🙂 Na more, u planine, u pustinju, bilo koji grad. Možete plivati sa delfinima, piti najbolje koktele sa prijateljima. Odluka je vaša. 🙂 Odlučili ste? Okej.

Ušli ste u voz sa pet najbitnijih stvari koje nosite sa sobom, zauzeli ste svoje mesto, i čekate da stignete na destinaciju. Da bi stigli do te destinacije, treba da prođete dosta sela, gradova, možda i nekoliko država. Biće momenata kada ćete videti samo pustinju, a biće kada ćete biti okruženi sa velikim planinama. Biće stanica, gde ćete stati da se odmorite, a možda će biti i nekih grešaka, zbog kojih će se vreme dolaska na destinaciju malo produžiti. Ali vi znate gde idete, i potpuno ste sigurni da ćete tamo i stići.

Put je dugačak. Sada vidite jednu predivnu šumu. Razmišljate o tome, kakva divna blaga možda krije ova šuma. Malo je strašna, ali isto tako vam budi i radoznalost. U dugom momentu ste već u pustinji i u njoj vidite samo jedno usamljeno drvo. Drvo koje čeka da mu neko priđe i da ga zagrli.. Slike i pejzaži se stalno menjaju, i vi u svemo pronalazite nešto što je magično.

Međutim nekada je teško videti tu lepotu. Ne primećujete kako ptice plešu na nebu. Nekada ćete osetiti da se ovo putovanje baš odužilo, i da nikada već nećete stići na željenu destinaciju. Bićete umorni, nervozni, neraspoloženi.. Bože pa kada stižemo više?

Ovakav je život… Kada želimo da stignemo iz tačke A u tačku B, proći ćemoo brojne stanice. Stanice, koje će Vam pokazati stvari bez kojih ne možete da nastavite svoj put. Stanice, koje će vam pokazati i uveriti da na sebe uvek možete računati. Naučiće vas da verujete u sebe, da i u pustinji pronađete magične stvari, i da i tada nađete snagu za nastavak kada se nalazite u izazovnijim situacijama.

Nikada nemojte odustati. Imajte uvek na umu, da i vaš voz stiže na datu destinaciju, i da u toj destinaciji ponovo možete da birate gde želite dalje da idete. Vi to možete, vredni ste toga! Zašto? Zato što ste naučili da na stvari gledate iz srca, i da verujete i u one stvari koje trenutno nisu oku vidljive..

S ljubavlju,
Nora

11101235_10204711121472144_3096864611058718728_n