Nije bilo do mene, bilo je do puta..

girl-1820122_960_720Da li ste nekada posmatrali negaženi sneg? Da li ste nekada koračali po negaženom snegu? Ta čistoća, belina svuda okolo… Sve izgleda onako nežno, nevino, netaknuto, čisto, magično.. Obožavam da koračam po snegu, i obožavam to škripenje snega ispod mojih toplih čizama, a Vi?

Verovatno sada razmišljate od tome, okej sneg sneg, ali šta je suština svega ovoga.. Neko će reći ja čak i ne volim sneg i zimu, jer je tada sve tako hladno i sivo.

Imam još jedno pitanje za Vas, pa obećavam da prelazim na suštinu 🙂
Koje su Vaše asocijacije kada vidite taj negaženi sneg? Koje osećaje to Vama budi?

Zapravo posmatrajući taj sneg u meni se otvaraju razna pitanja i osećaji.. Koliko smo spremi da krenemo putem kojim niko nikada nije išao? Ili ćemo kao i do sada gaziti dobro utabanim stazama, prateći dobro uvežbane šeme i obrasce, i posle žaliti jer nikada u životu nismo imali hrabrost da učinimo nešto novo ili drugačije.

O da.. Slažem se.. Nije  lako biti prvi u nečemu.. Zašto? Imamo utisak da sve moramo sami.. Prosto to su neki novi neistraženi putevi. Ne znamo šta nas sve čeka, pa samim ne možemo ni da se pripremimo unapred za neke situacije, događaje sa kojim ćemo se na tom putu susresti.. A šta ako nas niko neće podržati? A šta ako ćemo ostati sami i izgubiti stare prijatelje koji su prosto ceo život bili tu uz nas i sa nama? A šta ako bude strašno, a šta ako ne uspem?

Stojim na početku tog puta i razmišljam… Okej, šta je to što ja zaista želim? Raditi sve ono što je poznato i samim tim mi ne priža neke nove mogućnosti za rast, razvoj i napredak ili ću skupiti hrabrost i napraviti prvi korak.. Sklapam oči, duboki udah i izdah… Pravim prvi korak.. Čujem taj poznati zvuk snega koji škripi pod nogama… Hej, pa ovi nije ni toliko strašno. 🙂 Hej, pa ovo ne boli. 🙂 Hej, pa ovo je zaista fenomenalan osećaj. 🙂

Kako pravim korake odjednom vidim da nisam sama 🙂 Vidim isto tako uplašena lica koja su nekada se usudili da naprave prvi korak, usudili se da skrenu sa dobro poznatog puta i da krenu u novo i u tom trenutku nepoznato. Odjednom sve postaje svetlo, razigrano, veselo. 🙂 Odjednom osećam ono što sam oduvek želela. Da, ja držim svoj život u svojim rukama. Da, ja sam hrabra, da ja sam snažna. Da, ja sam drugačija od ljudi koji su bili na starom putu.. Dok sam na staroj utabanoj stazi osećala da meni nešto fali i da ja tu ne pripadam, sada se osećam kao kod kuće. Svesna sam svojih kvaliteta, svesna sam sebe. Koliko puta sam samo pomislila u prošlosti da nešto samnom nije u redu, da ja nisam dobra… A zapravo sam samo bila na pogrešnom putu, na pogrešnoj stazi…

I onda shvataš… Nije bilo do mene, bilo je do puta…

I zato, usudi te se promenuti put, usudi se biti drugačiji.

Pitaš me zašto? Jer vredi. ❤

S ljubavlju,
Nora

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s